Godina je 1973. U studio Jugoslovenske Radio Televizije (JRT) ulazi omanji, brz, pomalo nervozan, atletski građen tip sa zulufima, karakterističnim za Balkan tog perioda.
Posle par reči razmenjenih sa organizatorima i najave čuvene Milene Dravić, izlazi na pozornicu na kojoj ga čekaju Dragan Nikolić, Marko Marković i Dragan Nikitović.
Marijan Beneš, bokser. Šampion Jugoslavije, šampion Evrope. Najopasniji čovek u državi. Pesnice od čelika, volja od čelika, oči od čelika.
Crnim, prodornim pogledom meri prelepu Milenu, dok joj recituje pesmu. Pesmu koju je sam napisao, jednu od mnogih u koje je utkao svoju prelepu balkansku dušu. Donose mu flautu, daje mu je u ruke Dragan Nikolić.
Uzima je i svira rutinski neku laganu melodiju, u izvedbi koje se ne bi postideo ni majstor na ovom instrumentu.
Publika je uzbuđena, kao i cela jugoslovenska nacija, koja gleda oduševljeno. Ponosni su na svog šampiona. Ponosni su na svoju državu, u kojoj bokserski šampioni šarmiraju, pišu divne pesme i sviraju flautu.
Nekih 43 godine kasnije, vremena su se promenila. Sad imamo 6 ili 7 država, možda i celih 8, ko kako broji, bokseri nam nisu više u svetskom vrhu, daleko smo od toga, a pesme pišu samo “luzeri”.
Naravno, u “pesme” ne ubrajamo ovo đubre koje nam kvari decu već četvrt veka.
Nakon 43 godine, “opasni momci” ne pišu pesme, nego ubijaju, siluju, ucenjuju, iznuđuju… Neki uđu i u poneki rijaliti.
A svi ti “opasni momci” usrali bi se u gaće, bukvalno, kada bi stali na crtu Marijanu Benešu, na “ferku”.
Svi Zemunci, Šijani, Arkani, Kristijani, Giške… Tri klase je to ispod Marijana, kad je reč o umeću borbe. Deset klasa ispod kad je reč o čojstvu.
Marijan, sa svojih 67 godina, pobeđen je čovek. Nema jedno oko, teško je povređen posle saobraćajne nesreće, oni koji je najviše voleo nestali su na tragičan način, ono što je najviše voleo, ta čarobna Jugoslavija, ubijena je i silovana.
Publika je uzbuđena, kao i cela jugoslovenska nacija, koja gleda oduševljeno. Ponosni su na svog šampiona. Ponosni su na svoju državu, u kojoj bokserski šampioni šarmiraju, pišu divne pesme i sviraju flautu.
Nekih 43 godine kasnije, vremena su se promenila. Sad imamo 6 ili 7 država, možda i celih 8, ko kako broji, bokseri nam nisu više u svetskom vrhu, daleko smo od toga, a pesme pišu samo “luzeri”.
Naravno, u “pesme” ne ubrajamo ovo đubre koje nam kvari decu već četvrt veka.
Nakon 43 godine, “opasni momci” ne pišu pesme, nego ubijaju, siluju, ucenjuju, iznuđuju… Neki uđu i u poneki rijaliti.
A svi ti “opasni momci” usrali bi se u gaće, bukvalno, kada bi stali na crtu Marijanu Benešu, na “ferku”.
Svi Zemunci, Šijani, Arkani, Kristijani, Giške… Tri klase je to ispod Marijana, kad je reč o umeću borbe. Deset klasa ispod kad je reč o čojstvu.
Marijan, sa svojih 67 godina, pobeđen je čovek. Nema jedno oko, teško je povređen posle saobraćajne nesreće, oni koji je najviše voleo nestali su na tragičan način, ono što je najviše voleo, ta čarobna Jugoslavija, ubijena je i silovana.
Srčanost u ringu ga, međutim, košta mnogo. Ne zna nazad, naleće na pesnice. Oko mu je teško povređeno, stradalo je. Ide na operaciju. Ne vidi, a opet boksuje. Poluslep.
Posle par godina, ponovo isti protivnik, Tores, koji mu je teško povredio oko. Opet ga udara palcem, u isto oko. Marijan je izgubio vid u ringu, u šestoj rundi. Izgubio je oko, zauvek. Ali morao je da dobije ovaj meč. U paklenom bolu, izubijao je protivnika i pobedio.
Krio je od sveta da ne vidi na jedno oko. Borio se i dalje, vešto je krio svoj nedostatak. Lomio je 26 kostiju u ringu. Od udaraca su mu uništene glasne žice.
Ali to je bilo ništa u poređenju sa paklom koji ga je čekao van ringa.
– Ja sam Hrvat, i Bosanac, i Srbin – govorio je Beneš.
Pogledajte video:
Prica o Marijanu:
Izvor: Vestinet.rs
No comments:
Post a Comment